Издвојено Новости

Отворено писмо професора АГГФ-а БЛ поводом најављене градње Бијелог двора

Отворено писмо професора са АГГФ-а у Бањалуци:

Прије неколико дана, заштитна ограда и написи у медијима озваничили су наводни почетак градње тзв. Бијелог двора, стамбено-пословног комплекса и хотела у центру Бањалуке. Наравно, најаве за ову грађевину нису од јуче. Први јавни промотивни материјал појавио се још крајем 2018. године, међутим, увијек је недостајало увјерљивих доказа да је цијела намјера довољно озбиљна. Било нам је то, такорећи, незамисливо. Сада се, коначно, чини да намјере јесу озбиљне и да су јавне реакције на њих неопходне.

Као грађани овог града, као архитекти, урбанисти и наставници Архитектонско-грађевинско-геодетског факултета Универзитета у Бањалуци, забринути смо – у најмању руку – оним што нам обећава „Бијели двор“, а обећава драматичну деградацију централне зоне Бањалуке. У питању је комплекс сачињен из два основна дијела. У позадини, изузетно велика маса објекта, хоризонтално и вертикално предимензионисана, арогантно се намеће окружењу, више него двоструко премашујући висинску регулацију коју диктирају, прије свега, историјски објекти од највећег значаја: Бански двор, Градска управа, Палата предсједника, Храм, Народно позориште. Испред, ка улици, истакнута је мања зграда (наводно, измјена постојеће) са бијелом фасадом у псеудо-историјском стилу, која тежи, како да се додвори паланачком укусу, тако и да „одговори“ на присуство Банског двора преко пута.

Можда нам се, данас, након три деценије изградње разних „дворова“ дуж путева и сокака, може чинити сувишним да објашњавамо да (псеудо)стилски стубови, вијенци, лавови и лабудови представљају један базични и свима препознатљив кич. Изгледа, ипак, да није сувишно; таква архитектура све чешће нам се враћа, овај пут умивена и дотјерана, тврдећи да је везана за „ексклузивно“. Можда најбољи скорашњи примјер – и највећу опомену – имамо у Скопљу, граду случају. Тамо је помисао да се локални урбани идентитет може назор утврдити лошим репликама историјских стилова у коначници резултовала тиме да је Скопље данас предмет исмијавања, како стручне, тако и шире јавности.

Пишемо, између осталог, да бисмо упозорили да таква судбина може снаћи и наш град.
Сумирајмо: Иако можемо разумјети привлачност историјских архитектонских форми у граду у којем од историје није сачувано много, сматрамо да површне историчне реплике не могу бити одговор на то сложено, стогодишње питање савремене архитектуре. Банском двору такве имитације не могу помоћи, могу га само унизити.

Вратимо се на велику зграду у позадини. Наиме, заиста је тешко опредијелити се који од презентованих објеката је погубнији за амбијент ужег градског језгра: ласкави и никоме потребни историцизам или грађевина мамутских пропорција која би се видјела из сваког ћошка града и која би све око себе учинила, ем тијесним, ем безначајним. Да будемо јасни, нисмо против високих зграда, витких и одважних, али оно што се види на овим првим презентацијама „Бијелог двора“ није високо, него само – да се сликовито изразимо – гладно да заузме што више утрживих квадрата. То је можда и једина порука која се може ишчитати из ове архитектуре, упркос свим слојевима уљепшавања и „брендирања“.
Укупна изграђеност – не проста висина – овдје је кључна. Наиме, Регулациони план дијела централног подручја града Бањалука, за дати простор, прописује јединствену зону са два основна параметра: коефицијентом заузетости Кз=0,8 и Коефицијентом изграђености Ки=4,2 (што је и максимални законом дозвољени коефицијент). Не располажемо прецизном техничком документацијом и судимо само преко материјала доступног у медијима, али, на основу онога што видимо, сумњамо да је велики објекат у позадини значајно прекорачио задати коефицијент изграђености, тј. да је – не само визуелно, него и законски – већи него што би смио бити. Могуће је, наравно, да у тој сумњи гријешимо. Зато позивамо органе управе надлежне у овом случају да се очитују, те потврде или развију наше сумње.

Све наведене теме, очигледно, нису само предмет архитектонског укуса. Постоје формалне процедуре кроз које би овакво идејно рјешење морало да прође и, на неки начин, буде одобрено, кориговано или одбијено. Те формалне процедуре су уграђене у прописе и планске документе, управо да би, кроз више слојева, штитиле јавни интерес (истовремено не угрожавајући приватни). Полазећи од забринутости да би овакав објекат могао да угрози јавни интерес, жељели бисмо да поставимо неколико питања везаних за формално и суштинско функционисање тих законских механизама:

На који начин су утврђене надлежности у случају овог објекта и – ако оне нису припале јединици локалне самоуправе, него Министарству – на који начин је Граду остављена могућност да се стара о својим најважнијим просторима?Регулациони план је, за дату зону, прописао израду студије визуелизације. Да ли је та студија израђена и предата? Од стране којег надлежног тијела и одговорног лица је одобрена (ако је одобрена)? Позивамо да се, у јавном интересу, објаве кључни елементи такве студије, као и њена евалуација. У важећем регулационом плану, само је, такорећи, један корак између обавезе израде студије и расписивања општег јавног конкурса. Обје ствари упућују на високу важност, те нужну видљивост у пољу јавности и архитектонске струке. Студија визуелизације кључних (архитектонских) локација у граду не би требало да буде предмет про форма разматрања.
Да ли до сада приложена техничка документација указује на то да је планирани објекат испоштовао задате урбанистичке параметре: коефицијент заузетости, коефицијент изграђености, минимум зелених површина, површине предвиђене за паркирање? Могу ли надлежни органи управе, у јавном интересу, објавити елементе техничке документације (или посебну схему) на основу којих би јавност могла самостално да просуди о овим питањима? Да ли је Завод за заштиту културно-историјског и природног насљеђа издао сагласност за наведени планирани објекат? Да ли је таква сагласност израђена (и потписана) од стране стручног лица или је, као у неким ранијим случајевима, сагласност потписана само од стране руководиоца Завода?

Обавјештавамо јавност да је о овом случају упућен допис и Међународном савјету за споменике и локалитете (ИЦОМОС). Допуштамо да у неким од наших претпоставки и тврдњи гријешимо, будући да немамо увид у комплетну техничку документацију. Спремни смо да будемо дјелимично или потпуно демантовани. Сматрали смо да је наша дужност да реагујемо; можда рано (јер још нема довољно информација), а можда касно (јер су почели радови), али свакако пишемо из позиције људи искрено заинтересованих за квалитет архитектуре и градског простора. Не пишемо први пут на овај начин и, као и раније, надамо се да тиме можемо потакнути ширу расправу о просторима у којима живимо.

У Бањалуци, 11.3. 2021.

доц. др Огњен Шукало
доц. др Диана Ступар
Милица Малешевић, Маст.инж.арх.
проф. др Малина Чворо
проф. др Саша Чворо
доц. др Маја Милић-Алексић
проф. др Миленко Станковић
доц. др Марина Радуљ
доц. др Маја Илић
проф. др Тања Тркуља

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *